"Zovem se Vladimir, živim u Zagrebu i imam 18 godina. Eh, da, i gay sam. Još uvijek se nisam 'outao', niti ne planiram uskoro, dok ne nađem nekoga kome mogu potpuno vjerovati.

Imao sam samo jednog dečka. Ali to nije bio problem, jer sam uvijek imao puno prijatelja. Jako sam vesela i vedra osoba, uvijek sam spreman na šale i volim biti u centru pažnje. Uvijek sam se družio u većem društvu, i nitko se nikad nije pitao zašto nemam curu, što je meni odlično odgovaralo.

Dosta mi je dugo trebalo da skužim da sam gay. Ali, barem nešto, nisam se nikada loše osjećao o sebi zbog toga što sam gay. Da, znalo mi je praviti probleme, ali ja se nikada nisam mrzio što sam gay. Još u osnovnoj školi sam primjetio da su mi dečki 'zanimljiviji'. Pod tjelesnim sam u svlačionici naivno gledao dečke, točno sam znao koliko je koji razvijen. No još uvijek nisam znao što to znači, niti me previše zabrinjavalo. Samo mi je pogled klizio na njih. Ja sam to prihvatio, ali sam nekako instinktivno to prešutio ikome. U srednjoj školi su u moj život ušli famozni teen časopisi tipa Bravo, OK i slični. Iz njih sam skužio -- ja sam gay. I još sam pročitao da je to faza u pubertetu koju prolaze svi dečki. Već mi je onda to bilo smiješno, mislio sam si : 'Ma daj molim te, ja nisam niti jednog dečka vidio da škica druge dečke!', ali opet - nije važno - biti će to moja mala tajna. Prvi problemi počeli su se javljati kad su mi frendovi počeli intenzivno gledati cure. Padali su svakakvi komentari, na koje ja nisam znao 'pravilno' odgovoriti. Pokušavao sam što je moguće češće njihove komentare pretvarati u šale koje su meni dobro ležale. Skoro uvijek je znalo upaliti, ja sam ipak bio poznat kao 'razredni klaun'.

Sada, kada sam završio srednju školu i imao već jednog dečka, postao sam još više 'otvoreniji' što se tiče moje homoseksualnosti. Bez problema hodam ulicom i divim se zgodnim dečkima. Dovoljno sam pametan da znam da se to ne govori na glas, ipak je naša zemlja još uvijek zaostala po tom pitanju, ali zabavno mi je gledati dečka koji nema pojma da ga ja gledam zato jer mi je jako zgodan.. To me uvijek iznova nasmije i razveseli..

Svog prvog i za sada jedinog dečka upoznao sam, naravno, preko interneta. Na jednom chatu je između nas gotovo filmski nešto kliknulo. Imali smo iste ukuse, razmijenili smo fotke, sviđali se jedno drugom, volili smo istu muziku, sve je savršeno pasalo. Nakon izmjene par e-mailova, odlučili smo se naći. Super smo se slagali. I meni i njemu bio je to 'prvi kontakt'. Pri našem prvom poljupcu, obojica smo se rasplakali od sreće.. Proveli smo 6 genijalnih mjeseci zajedno, dok se nije dogodila katastrofa. Njegov stari otkrio je da mu sin ima dečka. I razbjesnio se, naravno. Priprijetio mu je da će reći staroj, da će ga istjerati iz kuće, prebiti ga, odreći ga se. Igor (moj dečko) nije imao nekog velikog izbora. Išao je na faks, nije se mogao sam uzdržavati - morao je (po naredbi svog starog) prekinuti svaki kontakt sa mnom. Zadnji put kad smo se vidjeli, samo smo plakali.. Što je najgore, on živi tu u Zagrebu, blizu, mogao bi ga vidjeti svaki dan, ali ne... Dugo mi je trebalo da se oporavim od toga. Stvarno, kakvih ljudi ima.. Zbilja se kod nas treba poraditi na toj toleranciji..

I tako, kao što vjerojatno znate, u Zagrebu se otvorio prvi gay klub - Bad Boy. Ali, eto upravo zbog onakvih izljeva ne-tolerancije kakve je pokazao Igorov stari, ja se bojim otići tamo.. Hvala Igorovom tati!"

Vladimir